Mile Budak
Mile Budak (1889. - 1945.), hrvatski književnik i političar.
Naveden izvor
[uredi]Ognjište - Roman iz ličkog seljačkog života
[uredi]- …ali tog časa opazi, da mu je košulja raskopčana i prsa razdrljena. ne škodi to! Kožun grije bubrege i čuva slabine, a prsa su - pećina. Njima ništa ne škodi.
- Nije razborito pitati čovjeka o njegovim kućnim prilikama, kojih on sam ne iznosi. Ipak se pita, ipak se kopka, jer je tako ugodno zabadati nokte u tuđe živo meso.
- Među njima leži nešto, otkad se pamte, a da Lukan ne bi znao reći, što je to. Tako – odbijaju se, veseliji su, kad se ne sretnu. Istim se događajima i stvarima ne smiju, iste ih pojave ne ljute, isti im ljudi nijesu prijatelji; odbijaju se, protivnih su misli i ćudi, pa kao da im se putovi vazda križaju.
- Triba dico moja dobro otvoriti oči, pa sve dobro razgledati do desetog kolina i do kurelja u plugu, pa kad sve dobro vidiš, unda jope’ otvoriti oči, zaviriti čeljadetu u džigerice i unda – ako ‘š moreš i zavoliti.
- I u igri i na njivi i u crkvi i u kolu i kod blaga i u žalosti i u veselju. U svim tim zgodama treba čovjeka vidjeti, pa da znaš, tko je i što mu je na duši.
- Kad čovik ljucki podivani, onda mu se odmah otvori i srce i oči. Sve mu je ravno i široko.
- Un je ka´ podmuklo pašče: šuti, potulije se i ti misliš – ništa, kad uno tebe za nogu. Drugi put se čuvaš i oblaziš oko njega, misliš; ujš´će jope. Daaa! Uno sad maše vražim repom i umiljava se. Taki je un: sinoć leže, da bi se o njeg zmije trovale, a noćas se diže, da bi ga moga´ privijati na rane.
- U ma’nita gospodara i čeljad ma’nita.
- Kada mi netko danas spominje kulturu, ruka mi sama sklizne k samokriesu.
- Ja sve računam da j’ siromaštinu stvorije vrag Bogu uz nos i za napast…
San o sreći
[uredi]- Ali me je duboko zaboljela naša kažnjiva nemarnost, kojom puštamo, da se već preko naših granica o nama ne zna ništa, a koliko se zna, da se zna posve naopako.
To je zaista kažnjiva nemarnost i za nju jednako odgovaramo mi, hrvatski političari, i mi, hrvatski novinari, i svi mi, koji smo sposobni napisati nešto više nego što je obično pismo i uredski spis, i svi mi obrazovani Hrvati.
Čini se, da mislimo, kako je dosta, što kod kuće držimo propovijedi o svojoj državnoj tradiciji.
